ISPOVEST – Teška ucena

Imam 17 godina i proveo sam četvrtinu svog života u mentalnoj bolnici zbog depresije. Nisam išao u školu skoro 5 godina, a kada sam bio kući otac bi me stalno psihički i fizički maltretirao. Od straha da će nas ubiti majka i ja smo ćutali o tome. Kada mi je počeo pubertet zamišljao sam medicinske sestre u toj mentalnoj bolnici i dr*ao na njih, ali ipak sam nevinost izgubio za jednom devojkom koja je isto bila u



  toj ustanovi i koja je mentalno zaostala. Kao takvu, nije mi bilo teško da je odvučem u krevet ali nije mi bilo lepo jer sam imao osećaj kao da je silujem a ona je dobila i napad gušenja usred nervoze. Čak sam i samoubistvo planirao da me nije majka sprečila u tome i rekla da će ona brinuti o meni do kraja života i da želi da vodi ljubav sa mnom. Skinula se i legla preko mene, brzo mi se ukrutio jer nisam mogao da verujem




  da je*em majku, izgledalo je kao da uživa, ili je dobro glumela. Par meseci posle toga smo se preselili daleko i otpočeli život sami bez oca. Konačno sam srećan pored majke, na se*s je ne teram ona se sama nudi, ne pijem više jake antidepresive i mislim da sam na dobrom putu da se izlečim od te grozne bolesti koja me je pratila čitavog detinjstva.