Besramno sam zavodila oženjene muškarce: Njihove žene me nisu interesovale!

Elizabet Gilbert, autorka romana "Jedi, moli, voli" je otkrila kako je postala zavisna od zavođenja i nije prezala ni pred čim da ostvari svoj cilj - a to je osvojeni partner. Često su to bili zauzeti muškarci koje je svesno i ciljano zavodila. Sve to se dogodilo pre nego se konačno skrasila sa sadašnjim partnerom, a ovo je njena ispovest...


"Počelo je sa dečkom koga sam upoznala u letnjem kampu i završilo se sa muškarcem zbog koga sam ostavila prvog muža. Između njih, neprestano sam uskakala u afere, više njih, a često su trajale samo nekoliko dana. Veze su se preklapale, a ta preklapanja uvek su bila popraćena iscrpljujućom dramom: teškim argumentima, posramljivanjem, konfrontacijama, slomljenim srcima. Ipak, i dalje sam nastavljala to da radim. Nisam mogla to da ne radim.

Ne mogu reći da sam uvek tragala za boljim čovekom. Često sam menjala boljeg za goreg, karakter mi nije puno značio. Ja zapravo nisam tražila ljubav, bez obzira na to što sam tada govorila. Nije se čak radilo ni o seksu. Seks je bio samo sredstvo do cilja, a to je zavođenje.

Zavođenje je umetnost uveravanja nekoga da te poželi, da te želi, upravljanje tuđim požudama da zadovolji tvoje gladne potrebe.

Zavođenje nikad nije bilo usputni sport za mene, više je bilo kao krađa, hitna i puna adrenalina. Planirala bih svoju krađu mesecima, proučavala metu, tražila "nezaštićene ulaze". Potom bih probila njegov najdublji sef, ukrala svu njegovu emocionalnu valutu i potrošila je na sebe.

Ako je muškarac već bio u ozbiljnoj vezi, znala sam da ne moram da budem lepša ili bolja od njegove postojeće devojke, bilo je dovoljno da budem drugačija. Trik je bio da prostudiram drugu ženu i da postanem njena suprotnost, pozicionirajući sebe kao sjajnu alternativu njegovom svakodnevnom životu.

Vrlo brzo, počela bih da uviđam da se njegov pogled menja, od indiferentnosti do prijateljstva, do otvorene želje. Osećaj krivice zbog te druge žene nije bio ništa naspram saznanja da neko, na drugom kraju grada, ne može da zaspi te noći jer misli na mene. Ako je morao da se iskrade iz kuće posle ponoći kako bi me nazvao, još bolje.



To je bila moć, ali ujedno i potvrda. Bila sam nečije neodoljivo blago. Volela sam taj osećaj, trebala sam ga, ne ponekad, ne često, već uvek.

S vremenom bih verovatno osvojila tog muškarca. S vremenom (ne bi trajalo dugo) njegova slepa zaljubljenost u mene bi izbledela, a njegova pažnja bi se usmeravala na svakodnevne probleme. Zbog toga sam se uvek osećala napušteno i nevidljivo; ljubav koja se mogla ugasiti nije ni izbliza bila dovoljna za mene. Zato bih, čim bih imala prilike, počela da zavodim nekog drugog, pretvarajući sebe u potpuno drugu ženu, kako bih zavela potpuno drugačijeg muškarca.

Te epizode menjanja ličnosti su me dosta koštale. Izgubila bih kilograme, san, dostojanstvo, jasno razmišljanje. Ipak, mogla sam da izdržim uz uveravanja da je ovo poslednji put i da je taj tip onaj pravi.

Da ste me tad pitali što je to što ja tražim, verovatno bih tvrdila da sam nepopravljivi romantik. Kako možete to osuđivati to? Ako bi me netko saterao u ćošak, onda sam se svađala i tvrdila da sam revolucionarna feministkinja koja ima kontrolu nad svojom seksualnošću.

Sredinom mojih 20-ih, udala sam se, ali ni brak me nije usporio. Moglo se predvideti da ću postati nemirna i usamljena. Čim bih zavela nekog novog, brak bi se urušavao. Ali bilo je i gore od toga. Pre nego što sam uopšte potpisala razvod, već sam raskidala sa tipom zbog koga sam upropastila svoj brak.

U jednom trenutku sam išla kod dva savetnika sa dva muškarca i borila sam se sa dve emotivne oluje. U mojoj glavi je bio potpuni haos. U isto vreme su mi se urušile dve veze.

Tada sam napravila nešto neobično. Nisam uzela telefon i nazvala drugog muškarca. Umesto toga, zapitala sam sama sebe "što to radiš od svog života?".

Po prvi put u životu, priznala sam da imam problem, zapravo - da sam ja problem. Poigravanje sa tuđim najranjivijim emocijama nije me činilo romantikom, činilo me prevarantom. Laganje i varanje nije me učinilo drskom, učinilo me kukavicom. Krađa tuđih partnera nije od mene napravila revolucionarnu feministkinju, već pretnju. Mrzela sam što mi je trebalo skoro 20 godina da to shvatim. Postoje 16-godišnji klinci koji se ponašaju bolje od mene.

Bila sam posramljena. Ali kad sam jednom to shvatila, bilo mi je jasno: Nema načina da prestaneš sa destruktivnim ponašanjem, osim da prestaneš.

Provela sam sledećih šest meseci u celibatu, posećivala sam dobrog terapeuta i pokušavala sam da shvatim da li sam ja uopšte postojala kada nisam ganjala želju nekog muškarca.

I onda sam jedno popodne naletela na tipa koji mi se sviđao. Dugo smo šetali parkom. Flertovali. Smejali se. Bilo je slatko. Onda je on pitao: Hoćeš sa mnom u moj stan?

Da! O Bože, htela sam da otvorim ovog čoveka kao božićni poklon!

Ali ujedno i nisam želela: tek sam počela da sastavljam delove sebe i bojala sam se razotkrivanja.
Potpuno nesigurna, pokušala sam nešto radikalno novo. Pitala sam ga: "Da li bi ti smetalo da razmislim o ovome na trenutak?"

"Ne bi, naravno", rekao je.

Seli smo na klupu u parku, ja sam bila vrlo tiha, pokušavajući da zamislim ishod ove odluke. On je uzeo magazin iz svog ranca i počeo je da čita. To je pomoglo. To mi je dokazalo i da nema otrovnog očajanja. Ovo nije bilo zavođenje; ovde su dvoje odraslih ljudi koji pokušavaju da odluče da li treba bolje da se upoznaju.

Rekla sam mu: "Znaš šta, prijatelju? Mislim da nisam spremna na ovo."

On je rekao: "Nema problema. Idemo na sladoled."

Proveli smo još nekoliko prijatnih sati zajedno i tada smo se pozdravili. Otišla sam sama, ali mirna. I tada sam shvatila da je bolji deo mog života tek počeo. "



(nytimes.com)