Srećno sam udata i volim svog muža. I moj drug iz detinjstva je srećno oženjen, bar mislim… Moja ljubav prema njemu je nešto nepromenjivo. Nismo se videli godinama. Otkad sam mu rekla da sam zaljubljena u svog sadašnjeg muža, on je nestao iz mog života. Voleo me je i rekao mi je. Po nekim stvarima znam sigurno da me voli i dalje. Idealizovao me je, ja u sebi nikad nisam videla što je on video. A oduvek ga volim. Samo dublje. Ne znam kako da objasnim. Toliko želim da ga vidim…
Da pričam s njim kao što smo pričali do zore nekad, dok smo bili klinci, satima… Da ga zezam što kad smo bili deca nije hteo da deli knjige sa mnom, što me je terao da pešačim od Banovog Brda do bloka 70. Da ga zagrlim. Da upozna moju ćerku. Uopšte ne mogu da iskažem šta osećam. Kao da mi fali neki deo mene, šta znam…
Nema komentara:
Objavi komentar