Živim u studentskom domu i mislim da sam se zaljubio u docimerku. Viđam je i bez šminke,
raščupanu, u staroj trenerci, i kad je nervozna, i kad je “šlogirana” kad se probudi. I ne smeta mi kad
ide i zvoca za mnom jer to i to nije na svom mestu. Ne pada mi teško kad mi kaze tvoj je red za spremanje, kad mi bane u sobu i kaze brate komšija stišaj tu muziku jbt, pokušavam da spavam..
Jer joj nije glupo da kaže kad joj nešto smeta, jer je prirodna, ne može da živi bez muzike, jer znam
da je tu za mene i da me čeka njena supa ako dođem malo pripit s neke žurke. Jer mi njen osmeh ulepša svako jutro, jer je jednostavno posebna
Nema komentara:
Objavi komentar